Kada u industriji zabave neki naslov dobije kultni status, normalno je da će se od istog proizvođača ubuduće očekivati mnogo. Šta mislite onda kako je samo kada tim istim naslovom stvorite ceo jedan žanr, i time uđete u istoriju video igara? Šinđi Mikami, tvorac Resident Evil igara, a poznat i kao otac survival horror igara, jedan je od tih ljudi. A sada, punih osamnaest godina nakon izlaska prve Resident Evil igre, pred nama je The Evil Within. Da li je Mikami uspeo da osveži stari recept, ne bi li nam i danas pumpao adrenalin kao te davne 1996. godine?
Ljubitelji malopre pomenute franšize, naći će se na poznatom terenu već od prvih momenata kada započnu igranje i nađu se u ulozi detektiva Kastelanosa, protagoniste igre. Sve je tu– specifična mehanika kretanja, turobna atmosfera koja igrača besomučno pritiska, i što je možda najosetnije – beznadežnost. The Evil Within je survival horror igra u pravom smislu te reči. Kao što je to i običaj, akcija je važan faktor u ovim igrama, ali je akcenat bačen na preživljavanje koje se postiže samo pažljivim igranjem i sporim, odmerenim napredovanjem dalje. Municije je malo, protivnika je mnogo, a odluka o tome da li uštedeti metak i bežati ili se suprotstaviti protivniku, može i hoće značiti razliku između života i… ponovnog pokušaja.
Pa hajde onda da krenemo od najbolje stvari vezane za ovu igru. Ništa se dalje ne može reći, a da se prvo ne pomene atmosfera. A ona je jednostavno odlična. Dizajn nivoa, audio režija, odnos svetlosti i tame, mogućnost višestrukog pristupa igranju… Sve je tako dobro utegnuto u jednu snažnu i mračnu atmosferu, koja nakon što vas jednom uvuče, neće vas lako pustiti iz svojih kandži. Lokacije u igri su izbrušene u toj meri, da ćete gotovo osetiti miris vlage i buđi u napuštenim hodnicima, težinu magle u mračnim šumama i prisustvo očiju koje vas posmatraju, gde god da se okrenete. Mikami je gospodar idealno uravnoteženog izvođenja, koje vas prosto tera da igru igrate kao na vrhovima prstiju. Ni jedan momenat ne štrči iz jasno definisanog, no nepredvidivog mehanizma sjajnog horor iskustva.
Sa grafičkog aspekta, stvar je već malo podeljena. Dok su nivoi jako lepo dizajnirani, impresivno “okupani” ambijentalnim efektima, i izgledaju božanstveno, neki od likova prosto kao da ispadaju iz tog koncepta. Dok protagonista Kastelanos izgleda pristojno, neki likovi kao što je na primer njegov partner Džuli, izgledaju kao da su iskočili iz nekog gotovo deset godina starog naslova. I dok protivnici generalno jako dobro deluju, povremeno ćete možda i uočiti neki ovako “zastareli” ispad. Ali kako je akcenat ipak na protivnicima koje ćete manje zagledati a više puniti olovom ili puštati da posmatraju vaša kukavička leđa, ovo i neće toliko smetati. Igra možda izgleda kao nešto prvenstveno rađeno za prethodnu generaciju konzola, ako se previše udubite u detalje, merkate teksture i brojite poligone, ali ono što je najbitnije je da igra izgleda fantastično ako je posmatrate kao igrač a ne kao ispitivač persijskih tepiha. Poneka tekstura će se sporije učitati, neki protivnik će “proviriti” kroz zid i možda vas i nasmejati, ali ako izuzmemo slabiju “ispeglanost” sa tehničke strane, možemo slobodno reći da The Evil Within trijumfuje na vizuelnom polju.
Što se samog stila tiče, The Evil Within izgleda kao mešavina nekoliko igara. Lokacije su nalik onim u Resident Evil 4, protivnici nose notu grotesknosti Silent Hill serijala, a haotična uvertira je sasvim u stilu poslednjeg Alone in the Dark nastavka. Pa čak i jedna od uvodnih sekvenci neodoljivo podseća na zaplet Alone in the Dark igre iz 2008. godine. Kakva kombinacija je u pitanju, verovatno se niko neće žaliti. Mada iako liči na nekoliko naslova u jednom, The Evil Within ipak zadržava poseban i jedinstven šmek, i krajnje “ljubak” dijapazon uvrnutih kreatura i lokacija.
A sada nešto o ne tako jakom aspektu ove igre – priči. Igra prati Sebastijana Kastelanosa, detektiva koji odlazi da istraži mentalnu instituciju “Beacon” na kojoj se odigralo masovno ubistvo. Tu detektiv Sebastijan i njegovi saradnici nailaze na natprirodne sile koje našeg protagonistu bacaju u monstruozni svet, između jave i košmara. Kroz naizgled besciljnu poteru, Sebastijan će pokušati da dođe do srži uzroka događaja koji su se odigrali, a pritom i da sam ostane pri zdravoj svesti. I dok detektiv bude pronalazio jedino utočište u mentalnoj instituciji do koje dolazi kroz portale u nivoima, i gde ga čeka misteriozna recepcionarka Tatiana, igrač će se često pitati da li je sve što se dešava stvarnost ili bolesna uobrazilja glavnog karaktera. Dok je priča u početku relativno interesantna, polako gubi na zanimljivosti i do samog raspleta, verovatno vas neće preterano zadovoljiti.
Priča kao priča i ne bi bila tako loša, da su barem likovi malo bolje napisani. Pogotovo protagonista koji je monoton i krajnje nezanimljiv. Gotovo da je nemoguće poistovetiti se ili saosećati sa njim. Uverljivost i emocionalna povezanost dosta trpi zbog ovoga, stoga se i nećete mnogo uživeti u priču, jer vam i neće biti mnogo stalo do glavnog lika. Ali ako ne obratite previše pažnje na ovaj važan detalj, i udubite se pre u mesto nego u razloge zašto se na njemu nalazite, svejedno ćete uživati u svemu onome što The Evil Within ima da ponudi.
A valjalo bi reći nešto i o najbitnijoj stavki za bilo koju igru – gejmpleju. Formula tempa i načina prelaženja, nešto su iz čega bi mogle da uče sve buduće survival horror igre. Nivoi su prepuni zamki, stoga i smrt vreba iza svakog ćoška, što veoma usporava igrača, i tera ga da otvori četvoro očiju ne bi li uočio a zatim i onemogućio zamke. A rastavljene zamke ga dodatno nagrađuju delovima koje može iskoristiti za proizvodnju municije. Takođe, igrač će kroz igru sakupljati i gel za unapređenje sposobnosti. Ovi RPG elementi će još više produbiti pristup kom ćete pribeći pri prelaženju igre. Ne zaboravimo, protivnici su brojni, i svaki metak je važan. Da li će probati da pogodi protivnika u glavu, ili u nogu da ga uspori a zatim oborenog zapali, ili će navući protivnika na zamku, ili će mu se prikrasti i ubiti ga tiho sa leđa… Svi ti izbori su prepušteni igraču, i u igri otvaraju sijaset mogućnosti za prelaženje. Ali na koji god način da igrate, jedno je sigurno – ako želite da pređete igru, nećete se nigde zaletati. U The Evil Within, niko ne može da glumi Ramba koji se zaleće na horde monstruma. Svaki udarac, svaki metak, svaki protivnik kog zaobiđete, sve se računa. Pa čak i na najmanjem nivou težine, The Evil Within će pružiti pristojan otpor i konstantno vas iznenađivati. Jer zaista, jedan korak dalje, i već ne znate šta vas sledeće čeka. Smrt je svuda. Mada, igra će vas neretko bacati u situacije u kojima je akcija jedini izbor. A iščekivanje takvih, nezaobilaznih trenutaka, dodaće još malo na već postojeću tenziju.
Ako tome pridodamo još i činjenicu da se čuvanje statusa igre uglavnom zasniva na sistemu checkpointa, koji su ponekad jako retki, ovo horor iskustvo dobija još snažniju nijansu. Nikome neće biti svejedno da bude vraćen dvadeset i više minuta natrag, samo jer je načinio nekoliko nepromišljenih koraka. Uz ovakav sistem, i Tetris bi postao pravi horor. Zamislite samo koliko to pojačava intenzitet jedne, već i ovako napete igre.
Kao negativnu stavku po pitanju igrivosti, treba napomenuti kameru, koja često ume da bude nepregledna. Neretko će vam nešto blokirati pogled, a i većinom vremena ćete se osećati skučeno. Koliko minus, toliko i odgovara atmosferi i pogubljenosti koja muči protagonistu. Ili možda previše optimistički posmatramo na nedostatke…
Na kraju možemo slobodno zaključiti da, ako ništa drugo, Mikami nije prosto igrao na kartu stare slave, već je iskoristio sve ono najbolje u vezi sa svojim stilom, i to unapredio taman toliko da ne možemo imati zamerki po pitanju recikliranog materijala. Ako progutate ne tako zanimljivu priču i tehničku neispeglanost, The Evil Within je jako zabavna i izazovna igra, prepuna uvrnutosti japanskih horora i neočekivanih obrta od kojih ćete poskočiti sa osmehom na licu. Naravno, pod uslovom da ste ljubitelj survival horror naslova. U suprotnom, kako ste uopšte i dogurali do kraja ovog opisa?
The Evil Within – topla, krvava preporuka, za sve one kojima je nedostajalo malo stare, japanske škole horor igara, ali i za horor rekreativce u potrazi za nečim izazovnijim od proseka.
Autor: Milan Živković
