Odrediti šta je ono najimpresivnije kod Assassin’s Creed Unity nije nimalo težak zadatak – u pitanju je okruženje u kojem se igra odvija. Neverovatno detaljno i verno prenesen Pariz iz doba francuske revolucije neće vas ostaviti ravnodušnim. Možda vas neće ni ostaviti bez daha, jer šta je danas tako dobro da vam oduzme isti, ali da skoro niste imali prilike da vidite nešto slično, to možemo da tvrdimo sa puno sigurnosti. Šta više, Ubisoft je odlučio da iskoristi potencijal konzola nove generacije do trenutnog maksimuma, pa pregled na grad sa velike visine donosi neverovatna prostranstva, ulice i građevine ali i hiljade i hiljade NPCjeva koji vode bitke oko vas. Lepota Pariza ovde se ne završava, posebno ukoliko ste fan istorije – dizajneri su se potrudili da igru uvežu sa znanjem pa će tako za prelazak sporednih misija biti potrebno znanje iz istorije, pohvalna stvar u današnje vreme.
Kvaka 22 leži u tome što ovo nije najvažniji element igre, on je nešto sasvim drugo – kretanje, animacije, fluidnost, borbe. Arno Dorian, glavni junak, kreće se definitivno slobodnije i prirodnije, zahvaljujući novim animacijama i „free-run down“ dugmetu a i čini se da je Pariz nekako pogodnije tle za vaše vratolomije nego što su to bili gradovi u kojima se serijal prethodno nalazio. I borba je promenjena, sada se oslanja više borbu mačevima nego na kontra-napad, kao i na pronalaženje zgodnih pomagala u okruženju putem kojih ćete lakše neutralisati protivnika. Međutim, sve to dobro zvuči na papiru, u praksi, ne baš. Igra ima problem da isprati igrača i već kada se uhodate i znate šta želite, Arno će odlučiti da ipak hoćete da radite nešto drugo – umesto da samo trči krenuće da se vere po zgradama, umesto da uđe na vrata počeće da se penje uz zid i slično. Ni borbe nisu puno veselije, da, nema više instant ubistava, ali sve drugo je manje-više repetitivno iskustvo iz prethodnih delova. Kome se tamo dopalo, dopašće se i ovde, ali smo od ovako velikog naslova ipak očekivali nešto više.
Najsvetlija tačka su nova ubistva specifičnih osoba oko kojih se okreće čitava misija. Ova ubistva morate dobro da osmislite i sprovedete plan u delo, baš kao pravi ubica kojeg niko ni ne primeti da je tu ili da je bio tu, dok ne bude kasno. Šteta je što ovakvih misija ima zaista jako malo u odnosu na kompletan gameplay a ne pomaže ni loš sistem kontrola koji često dovodi do toga da ipak morate da se suočite sa svim protivnicima jer ste napravili nenamernu grešku zbog koje su vas „provalili“.
Igra ne briljira ni na domenu već dobro poznatog pokušaja izbegavanja detekcije dok šetate gradom, opet, ne vašom greškom. Novi kooperativni mod za do četiri igrača takođe je veoma zanimljiv koncept, ali pokušajte da uskladite četiri igrača da ne budu otkriveni i shvatićete koliko je to, u ovoj mehanici igre, nemoguće.
Priča takođe nije toliko loša … susrećete dobro poznate likove iz Francuske istorije, ima tu i preplitanja, obrta, neočekivanih dešavanja. Čini se da su se dizajneri jako potrudili da vam se Unity dopadne pre svega zbog fabule koju promoviše. I uspelo im je. Pored priče, Nostradamusove zagonetke i rešavanje ubistava u vidu sporednih misija donose dašak svežeg vazduha u već dobro poznati koncept.
Unity bi trebalo da vas „vozi“ dugi niz sati. Glavne misije, sporedne, zagonetke, skupljanje svega što možete s kupite, kupovina poseda kako biste povećali prihode, otključavanje svih dodataka i iskustvenih nivoa … mnogo, mnogo toga. Problem je doduše u prevelikom broju bagova koje igra poseduje i koji umeju da kompletno naruše igračko iskustvo.
Kao sedmi deo serijala, Assassin’s Creed Unity pomalo deluje kao promašena prilika da se igra vrati korenima i da na konzolama nove generacije ponudi nešto novo i nešto što bi ljudi želeli da vide. Ovako, imamo manja unapređenja već postojećeg koncepta, stare probleme, nove bagove i šteta je što je najveća prednost igre zaista prelepo modeliran Pariz. Ali za to možda možete i da odete u isti, pa ga uživo pogledate.
Autor: Bogdan Diklić
