REVIEW: Anthem

REVIEW: Anthem

U sferu tzv. „looter-shooter“ igara, Anthem je ušao veoma hrabro, s obzirom da mu konkurenciju predstavljaju AAA naslovi kao što su Division i Destiny franšize. Kod looter-shootera se priča primarno baca u drugi plan, što je očekivano, čak iako varijaciju istog radi studio sa renomeom kakav je BioWare. Ipak, ovde priča predstavlja jednu apsurdnu banalnost, najviše u načinu na koji je prezentovana igraču, a o tome ne može se ništa reći pre nego što se opiše gejmplej aspekat Anthema. Gejmplej predstavlja jedno tipično grind pakovanje, kakvo se viđa u igrama ovakvog tipa, a preko toga poseduje toliko mana na toliko različtih nivoa, da ne znamo odakle da počnemo, a koje urušavaju Anthemov inače veoma zabavan borbeni sistem.

Ono što Anthem dobro radi jeste baš ta borba gde ćete leteti, aktivirati nekoliko vaših sposobnosti koje možete menjati u vašem inventaru, puškarati i generalno imati odličnu kontrolu nad vašim Javelin odelom koja je pun pogodak. Dok se levelujete, otključaćete sve četiri klase koje se dovoljno razlikuju i pokrivaju sve tipične trope koje prate looter-shootere, pa će svako pronaći jednu za sebe, kao dovoljno zanimljivu i zabavnu. Sve u svemu, borba deluje epski i dovoljno zabavno da vas održi zainteresovanim za igru, pa se ipak pitate – u čemu je onda problem? Unutar igre ćete posedovati ukupno pet različitih zadataka misija koje ćete raditi iznova i iznova. Odete od tačke A do tačke B, poubijate neprijatelje, odbranite neku tačku protiv hordi neprijatelja, odete do druge tačke, pokupite razne stvarčice dok se bijete sa još hordi neprijatelja i na kraju ubijete bossa. Apsolutno SVAKA MISIJA unutar igre prati taj šablon, samo možda u nekom malo drugačijem redosledu od ovde navedenog. Sve ovo postaje bolno repetitivno, monotono i zamarajuće.

Cela igra ultimativno vodi ka finalnom, 30. nivou iskustva, gde očekujete postojanje nekakvog endgam sadržaja i nešto čemu možete težiti i za šta ćete igrati kada dođete do krajnjeg nivoa. Nažalost, činjenica da imate ukupno tri dungeona, drugačije nazvana Stronghold, ne ukazuje na dobro. U strongholdovima radite potpuno isto što ste radili u svim ostalim misijama, sa bossom koji je malo veći i jači protivnik od onog kojeg ste već bezbroj puta susreli do sada. Van toga možete raditi i misije koje ste već prešli, samo na višim težinama koje se kreću od Grandmaster 1 do Grandmaster 3 i predstavljaju samo prosto procentualno povećavanje štete koju nanosite protivnicima, kao i njihov povećani HP, jako kreativno, nema šta. Šlagvort svega toga jeste to da je AI banalno loš na momente i ne predstavlja nikakav izazov, kao da je rađen od strane nekog amaterskog indi studija.

Da li je sve ovo makar nagrađeno zanimljivim lootom i opcijama za vaš Javelin? Ukratko – ne. Igra poseduje po tri oružja od svake od klasičnih kategorija, od kojih sva izgledaju isto samo sa blago različitim bojama. Potpuno isti modeli. Čak ni krajnja oružja, tzv. masterwork oružja, ne poseduju nikakve dodatne kvalitete vizuelno, i imaju jedan dodatan atribut koji je uglavnom loš kao i 95% loota koji ćete naći, jer je su svi atributi oružja POTPUNO NASUMIČNI. Čudna odluka jeste i sama realizacija inventara tj. Forgea, kojem možete pristupiti samo unutar tvrđave Tarsis. Ovo vas sprečava da menjate vašu opremu tokom misije i sva oružja i dodatke koje nađete možete koristiti tek nakon povratka sa misije. Sve ovo čini Anthemov gejmplej jednim apsurdnim pakovanjem koje ne vodi nikud.

Pa, pošto je gejmplej tako užasno realizovan, od Biowarea se makar očekivala pristojna priča koja će nadoknaditi taj nedostatak. To se ovde nije desilo, primarno zbog užasne prezentacije priče i misija za istu, koje su potpuno iste kao sve ostale misije sa već pomenutim šablonom. Narativ van misija se obavlja kroz monotone razgovore unutar tvrđave Tarsis ili poneku međuscenu tokom misije ili van nje. Priča počinje sa premisom da ste vi pilot Javelin odela u svetu nakon velikog incidenta zvanog Srce Gneva, gde je dosta pilota izgubilo živote. Vaš karakter nakon dve godine i dalje uzima poslove, sve dok ubrzo se na horizontu ne pojavi nova pretnja u vidu carstva zvanog Dominion koje želi da upravlja istom kataklizmom koja je uzela toliko života. Sama premisa priče kao i podloga sveta, frakcija i šta je zapravo to Anthem deluje veoma zanimljivo i intrigantno, ali ultimativno već viđeno. Na sve to, BioWare je uspeo da veoma nezanimljivim likovima(čast jednom ili dveju izuzetaka), razočaravajuće lošim dijalozima i nedostatkom zanimljivih misija za glavnu priču, dodatno unazadi iskustvo igranja ove igre. Igra je potpuno linearno iskustvo, dodatni likovi koje upoznajete i sa kojima razgovarate i statično stojite su takođe loše napisani i površni, i ne daju vam nikakvo zadovoljstvo interakcije sa njima. Cela igra odiše usiljenom komedijom koja je svuda uglavljena, potpuno bespotrebno, najviše tamo na onim mestima gde joj nije mesto ili jednostavno deluje neprirodno, a to se najbolje vidi kroz to što apsolutno svaki lik pokušava da bude komičan makar u jednom trenutku vaše interakcije sa njim. Glavni zlikovac je takođe površan, pojavljuje se svega tri puta u toku cele igre i nema apsolutno nikakvog motiva za svoje postupke osim jednostavne „zlobe“. Na kraju igre i njenog najantiklimatičnijeg kraja zapitaćete se – to je sve? Nakon toga će vas igra „častiti“ još jednim otvorenim krajem za buduće sadržaje.

Grafički, Anthem izgleda impresivno, na momente dostižući i sam vrh gejming industrije sa svojim prelepim pejzažima. Animacije su odlične, osim ponekih prenaglašenih facijalnih animacija(kao da su hteli da se iskupe za Andromedu), a efekti standardno vrhunskog nivoa. Doduše, efekti mogu biti ponovo previše šareni i naporni za oči, što je tipično za BioWareove igre rađene u Frostbite endžinu. Vertikalnost sveta definitivno doprinosi osećaju grandioznosti i tome da možete ići bilo kuda. Nažalost, taj osećaj se gubi, jer Anthem ima gigantskih problema u samom dizajnu igre i sveta. Svet je isprazan i bez ikakve raznolikosti, osim nekoliko različitih tipova flore i faune koje možete sresti u otvorenom svetu. Početno oduševljenje će se brzo pretvoriti u monotonost kada shvatite da je 90% lokacija jedno-te-isto. Dobar deo stvari je recikliran u nekim zonama, dok će vas flora i fauna takođe brzo zamoriti nakon što je budete videli bezbroj puta, jer su sve zone džungle, koje nakon nekog vremena počinju da izgledaju potpuno isto bez nekih svojih ličnih obeležja. Tvrđava Tarsis izgleda lepo i zanimljivo na prvi pogled, dok ne shvatite koliko je mala, koliko su animacije sporednih NPC-a robotske i kako sve deluje mrtvo i statično dok likovi otvaraju usta u prazno tokom svojih razgovora. Trenutno u igri postoje po tri skina za svaku od četiri klase, što je bezobrazno malo, dok se valuta inicijalno brzo zarađuje, sve dok ne dođete do krajnje tačke u igri i shvatite da ste za trideset sati igre zaradili svega za jedan i po skin. Ovo dodatno odmaže, već pomenutom, lošem loot sistemu i dodatan je pokazatelj koliko rupa postoji u samom dizajnu Anthema.  Treba naglasiti i da su generalne razmere igre i sveta značajno smanjene u odnosu na ono što smo imali prilike da vidimo u trejlerima. Svet izgleda skučenije, siromašnije i praznije.

Ono čime se igra može zapravo pohvaliti jeste zvučna podloga, koja uprkos svim EA petljanjima po BioWareu, ostaje na najvišem nivou pri svakoj njihovoj igri, a Anthem definitivno ne podbacuje u tome i donosi veoma dobre numere u svom repertoaru. Glasovna gluma je nekako i pogodak i promašaj. Neki glumci zvuče kao da čitaju sa papira robotski, kao da samo žele da se otarase razgovora sa vama, dok neki zvuče stvarno verodostojno, i to uglavnom glavni likovi.

Jedan od glavnih problema Anthema jeste stanje u kojem je igra puštena u prodaju. Zamislite da pri čitanju ove recenzije naletite na ekran za učitavanje pri kraju svakog pasusa, i dobićete nešto slično iskustvu u Anthemu, jer da biste uopšte došli do same igre treba da prođete čak tri učitavanja. Učitavanje se dešava pri ulasku u igru, ulasku u misiju, ulasku u inventar, povratku u Fort Tarsis, ulasku u dungeon i najiritantnije je ono koje vas zahvati pri teleportovanju do vašeg tima koji je „predaleko“. Učitavanja su inicijalno bila predugačka, dok je razvojni tim ispravio i nešto su kraća sad, ali zbog njihovog velikog broja nekad će vam se desiti i da više vremena provedete učitavajući igru nego samu misiju, što je nedopustivo u današnje vreme. Osim tone učitavanja, igra poseduje pregršt bagova od kojih dosta njih izbacuje sa servera ili iz igre, a i sam lag pri komunikaciji sa serverom dok radite misiju je neretka pojava koja vam nekad potpuno može pokvariti doživljaj. Na svemu ovome trenutno se radi, po izjavi razvojnog tima, i već je izašlo nekoliko većih pečeva, ali to ne menja činjenicu da je igra i dalje u prilično lošem stanju, kako sa bagovima tako i sa optimizacijom na određenim mašinama.

Sve u svemu, Anthem je još jedan siguran iskorak BioWarea ka propasti, nakon debakla sa igrom kao što je ME: Andromeda, koja je u dosta aspekata bila čak i bolja od Anthema. Iako Anthem poseduje neku solidnu osnovu i radi neke stvari bolje od svojih rivala u žanru, toliko stvari radi i lošije da jednostavno postaje žrtva sopstvenog lošeg dizajna, priče i bagova. Bioware je najavio da će u narednim mesecima redovno izbacivati sadržaj, što je bila očekivana vest, i možda će Anthem u jednom trenutku postati dobra igra, ali nažalost, to će možda biti prekasno. Tužan dokaz da je BioWare ostao samo ljuštura tima kakav je nekad bio, ostavljajući za sobom Anthem kao jedan produkt dobrih ideja, ali loših realizacija i loših, pre svega lenjih odluka donesenih tokom razvoja.

AUTOR: Petar Jovanović

Za: Prelepa grafika.
Za: Zabavan borbeni sistem.
Za: Zvučna podloga.

Protiv: Dosadno.
Protiv: Bagovito.
Protiv: Jednolično.

Ocena: 6.5/10

Related Articles